(Љубиша Радовић) – Јесу ли мени „све овце на броју“?!?

Покушавам да будем објективан, а то ми баш и не полази за руком. Питам се, који су разлози томе ??? Биће да је прави разлог, угао гледања на ствари, на актуелан тренутак с’ политичког, друштвеног, националног и морално-етичког аспекта.

Доказано умем да некоме упутим тешку, оштру реч и да замерим одређено мишљење, начин понашања, став и сл. Схватам да све то, што тако олако замерам другима, никада нисам замерао самоме, омиљеноме и високо уважаваноме себи, бар не у пуној мери.  Па, где је ту онда објективност ? Нема је !

Шта је то што произилази из личне необјективности ?

Произилази конфликт мишљења, који по правилу доведе до некултуре дијалога (благо речено), разлаза у мишљењима, прекида односа и најчешће, узајамног вређања. Слога и сабор једноставно нестају, а ми необјективни остајемо укопани у рововима узајамног негирања и неразумевања, ослабљени, раздвојени, лако ломљиви и неотпорни на сваку врсту манипулације.

Није најтеже сачувати себе од другог. Много је теже сачувати другог од себе.

Деценијама живимо у истој матрици, која се чини апсолутно непромењивом.Навикли смо тако, тако су нас учили лажи-учитељи, тако су нам показали „национални прваци“, тако нам се одомаћила ситнодуша малограђанштина (синдром празилука и задњице). Продавци магле, замаглили су нам видик и својом халабуком заглушили уши. Зато смо пречули Свете, мудре и добронамерне. Радо смо се позивали на њих, а мало ко је примио те гласове. Има ли ичега данас актуелног а да нас Свети Владика Николај није још онда упозорио, молио и преклињао, вапио као Свети Јован из пустиње, да послушамо глас његов, да оставимо своје ситно по страни, а да оно заједничко, крупно, национално, држави корисно причувамо, ал’, не послушасмо га.

Две су ствари које се очекују од Србина !

Прва од те две ствари је потпуно личне природе

Ми као боголике личности целога свог живота радимо на себи. Кад кажем радимо, мислим да целога живота поправљамо себе. Свако ко је једном лупио главом у зид, разуме о чему говорим. Када радиш на себи, шансе да лупиш главом у зид, значајно падају, јер тако стичеш неопходно искуство. Искуство избегавања сталног ударања главом у зид. Срби имају од кога да уче. Научиш и да кад паднеш устанеш, јер сам пад није ни близу страшан као што је страшно не устати поново. Тврди Срби увек устају изнова.

Друга је, да се запитам, шта је то што бих ја могао да дам Србији , а не, шта је то што бих Србији могао да узмем

Дужан сам да себе начиним добрим човеком, пре свега зато што ћу онда, кад постанем и ако постанем добар човек, имати шта да унесем у наше опште добро: здраву државу, здраву управу у заједничкој држави, здраве друштвене односе, без обзира на узајамне разлике, зато што моја процена и анализа неће бити површна и недоречена. Неће нико успети лако да ме обмане и да ми прода рог као свећу. Постаћу друштвено-политички одговоран, ако то већ нисам био до сада.

Покушаћу да објасним зашто сам све ово написао

Околности у којима данас преживљавамо и односи у друштву, на релацији државна управа – народ, никада нису били гори за огромну већину овог народа. Ако изузмемо мегалопове наше државе и мегаиздајнике нашег националног интереса, који данас нама управљају, моралне ништарије које их у томе подржавају, полтроне и родбину свих претходних, остајемо само ми, потпуно разједињени и неспособни да у тоталној неслози променимо сопствену реалност. Ми који нисмо у довољној мери изградили сами себе, нисмо отклонили типичне слабости обичног човека, препуштеног погубном утицају „медија“, разорној бујици неукуса, шунда и кварења свега што је достојно поштеног човека, чинимо се потпуно немоћни пред овом експанзијом опште пропасти у сваком битном и небитном смислу.

Узроци друштвене кризе и општег посрнућа нису у онима који нама управљају, нису ни у онима који их у том науму и бирају уместо нас (мислим на стране амбасаде, западне провинијенције), нису ни у „невладином сектору“ који је изникао из наше искварености, неспособности и несналажења. Узрок је у нама самима, недовршеним људима у готово сваком смислу и погледу. Од Светог Владике Николаја и његових речи добронамерне поуке па до данас, ми смо тапкали у месту, мање из објективних, а више из субјективних разлога. Код нас се није десило оно што се оваплотило у толико нам драгој Русији, у земљи где је народ дорастао добру и био награђен добром државном управом и председником који је понос свом словенском Православном свету. Предстојећи избори, биће још један покушај да у старе мехове сипамо ново вино, да незаслужено стекнемо нешто чега смо се сами, по правилу лишавали годинама, док нам **** није стигло до главе. Нека би нам Господ подарио разум и снагу да превазиђемо сами себе и спасемо што се спасити може, пре него што дефинитивно буде касно.

ТАКО ЈЕ ГОВОРИО СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: