Тема Политика

…јуче, данас, сутра…

Јелена Пономарјева: Русија и свијет – спољнополитички аршин 2015. године

Јелена Пономарјева: Русија и свијет – спољнополитички аршин 2015. године

Ако се оно што се дешавало 2015. године измјери „спољнополитичким аршином“ (израз Сергеја Лаврова) онда је очигледно да је одлазећа година била не само засићена него и презасићена догађајима, који су у низу случајева епохални и формирају нову реалност. У овој новој веома сложеној међународној реалности Русији, како је сада већ очигледно, припада посебна улога. Сада без ње није могуће рјешење ни једног озбиљног геополитичког проблема.

ponomarjova-strazbur

2015-те године ланчана реакција ширења тероризма није захватила само Блиски исток. На рукама „ратника џихада“ је крв руских туриста, становника Париза, калифорнијског Сан-Бернадина. Метастазе терора миле по читавој планети. Само за једну протеклу годину у свијету појавило се око 30 ексклава , међу њима на Кавказу и Централној Азији, гдје изјављују да су спремни стати под црне заставе ДАЕШ-а („Исламске државе“, ИД). Више од 15 000 исламиста из различитих екстремних група већ су положили заклетву на вјерност новонасталом „калифату“ У Либији и Египту, Тунису и Алжиру, Мароку и Јордану, Турској и Јемену, у Авганистану, Пакистану, Узбекистану, Нигерији, Малију, Нигеру, Чаду. Само у Сирији и Ираку, на страни ДАЕШ-а, ратују добровољци из скоро стотину земаља свијета. И што пада у очи: у прву тројку језика „међунационалне комуникације“, у тој терористичкој интернационали поред арапског и енглеског улази руски језик, којим говоре борци који су дошли из земаља постсовјетског простора.

Иступајући 28. септембра 2015. године на седамдесетом  јубиларном засједању ОУН у Њујорку, предсједник Русије, В.В. Путин, поставио је пред свјетску заједницу питање о потреби одлучне борбе против тероризма. Руски лидер је још једном позвао све земље да се руководе „заједничким интересима на основу међународног права, да уједине, међународне напоре за рјешење нових проблема, да створе широку, сличну „антихитлеровској“ коалицији против терориста .

Ипак, иницијатива В. В. Путина није добила широку подршку на Западу. Тамо су наставили да представљају законитог предсједника Сирије великим злом у поређењу са терористима. У тој ситуацији Русија је реаговала на официјално обраћање власти из Сирије и 30. октобра 2015. године, Савјет Федерације РФ једногласно је одобрио кориштење руских оружаних снага у иностранству.  Русија је заметнула борбу са непријатељем на далеким просторима.

Удар Ваздушно-космичких снага РФ по терористима у Сирији помрсили су рачуне оних политичара на Западу који желе да сматрају своју позицију позицијом читаве свјетске заједнице. 15-16. новембра 2015. године, у току сусрета G20 у Анталији, посебно на фону терористичких напада у Паризу, који су се десили 13. новембра, позиви Русије на стварање широке антитерористичке коалиције, звучале су озбиљно, али ипак зид неразумијевања који је подигао Запад није био срушен.

Оцјењујући улазак Русије у борбу са терористичким монструмом треба се сјетити да је „хибридни рат“ у Сирији, који траје скоро пет година, испровоциран од стране западних демократија и арапских монархија, заузимање од стране „Исламске државе“ знатних дијелова територије Ирака и Сирије, довело до формирања  разгранате и прилагодљиве структуре, која има утицајне покровитеље у свијету политике и финансија. Ту квазидржавну структуру немогуће је уништити само ракетним ударима. Њена виталност је одређена свијетом профита и међународног криминала.

Специфичне тешкоће, на путу борбе са тероризмом, ствара то што концепције „глобалне доминације“ и „глобалног лидерства“ остају смјернице у спољној политици САД. А бити лидер и доминирати много је једноставније у ослабљеном, фрагментираном и разореном свијету, у свијету који се састоји од великих хаотизираних пространстава (сивих зона). Таквом свијету по логици „господара историје“ (Б. Дизраели), категорично су супротстављене јаке националне државе, државни суверенитет, међународно право једнаких – и управо те основе међународног живота су оне које досљедно штити Русија. С те тачке гледишта Русија се не бори само против глобалне терористичке пријетње, него је  супротстављена рушилачким процесима који пријете да у коријену измијене политичку карту Великог Блиског истока, уништивши арапску националну државу као такву, послије чега Ирачани, Либијци, Сиријци и становници многих других земаља ризикују да прођу у историји исто као Сумерци и Вавилонци.

Заједничко дјеловање руских ваздушно-космичких снага и сиријске армије, уз подршку Ирана, способни су да привремено зауставе процес дестабилизације Блиског истока. Ипак не требамо се тјешити илузијама: на мјесту уништене „Исламске државе“ веома брзо се могу појавити многобројни насљедници тих терориста. Послије упада војника САД и НАТО у Ирак, послије рушења Либије и ширења вируса „арапског прољећа“, Блиски исток се претворио у лабораторију која узгаја терористичке структуре.

То је главни резултат дјелатности Американаца на Блиском истоку. САД су пустиле духа из боце и сада тај дух претендује на бесмртност, он ће се обнављати изнова и изнова . У сваком случају Русија ће штитити свој територијални простор. Што се тиче осталог свијета, надајмо се да ће разум код западних партнера Русије надвладати дух авантуризма. Да би се побиједио терористички монструм потребно је ујединити напоре свих здравих снага свјетске заједнице створивши јединствен фронт антитерористичких снага.

У 18. вијеку родоначелник конзерватизма Едмунд Бјорк написао је да је „за тријумф зла потребан само један услов – да добри људи сједе скрштених руку“. И тако је и у 20. вијеку: да би терористичко зло тријумфовало било је потребно наставити са неактивношћу. Ипак, то се више никада неће десити. Русија је почела да дјелује. Управо с њом многи политичари и шири друштвени кругови повезују наду у  мир и безбједност у нашем сложеном свијету.

На фону борбе са ИД без преседана по агресивности стоји напад земље чланице НАТО-а на руски бомбардер. Дјеловање Турске треба разматрати као озбиљну провокацију, која има далекосежне посљедице. Као индиректна потврда служи излагање прогнозе за 2016. годину америчке обавјештајне-аналитичке агенције Stratfor у коме се не без задовољства оцјењује оштро погоршање односа између Русије и Турске у 2015. години. Аутори излагања исказује мишљење да су у 2016. години могући нови сукоби наше двије земље.

Турски „нож у леђа“ праведно је изазвао одговорне и прилично оштра дејства од стране Русије. Ипак, настала ситуација – није повод да се прецртају дугогодишње и тешко грађене односе са Турском. Важно је, узимајући у обзир промашаје недавне прошлости, убудуће се трезвено односити према сваком партнеру, не хранити илузије на његов рачун и не ограничавати се контактима на официјалном нивоу, него активније радити са широким друштвеним круговима. Предсједник В.В. Путин је у току своје велике прес-конференције истакао: „На међудржавном нивоу ја не видим перспективу да се поправе односи са турским руководством, а на хуманитарном – наравно“.

Без обзира на то што је улога коју је одиграла Турска постала додатна препрека за стварање широке коалиције у борби са ИД, постоје и позитивни моменти. Посебно, учесници међународних преговора  за регулисање сиријске кризе договорили су се да крајем јануара 2016. године отпочну преговоре између представника званичног Дамаска и опозиције, ускладивши списак терористичких организација којима не може бити допуштено учешће у политичком процесу. И то је охрабрујућа чињеница.

На фону сиријске кризе „иранско питање“ је чини се отишло у сјенку (у други план). Ипак, то је, као и све у великој политици, узајамно повезано. Свјетска политика слична је најсложенијем гоблену: повучеш за једну нит и узорак се промијени на читавом гоблену. 14.7. 2015. године у Бечу, послије 18 дана напорних разговора „шесторке“ међународних посредника (Велика Британија, Русија, САД, Кина, Француска и Њемачка) Иран је успио да изради историјски (без преувеличавања!) Заједнички свеобухватни план дјеловања (ЗСПД). Овај документ који гарантује миран карактер атомског програма Техерана у замјену за скидање економских санкција, стране су разматрале годину и по дана. У ширем смислу „иранско питање“ траје више од 12 година.

ЗСПД је неједнозначан и тежак документ. Он намеће Ирану низ обавеза са роком дјеловања од 8 до 15 година: ограничава истраживања у области обогаћења урана, смањује број центрифуга на објекту „Натанз“ са 19 000 на 5060 (од 18. октобра 2015. године Иран је скидао по 162 центрифуге на дан), одређује границу залиха обогаћеног не више од 3,67%  урана на нивоу „мање од 300 килограма“ (било је 10 000 кг), препрофилира објекат „Фордо“, рјешава градњу реактора на тешкој води у Араку само под надгледањем међународне заједнице. Осим тога, Техеран се сложио да испуњава (извршава) додатни протокол на споразум о безбједности (ствара могућност за пажљиве провјере од стране МАГАТЕ) и да обавља консултације са МАГАТЕ до почетка градње атомског објекта.

Двадесетог јула 2015. године ЗСПД је одобрио Савјет безбједности ОУН-а. 18. октобар, када је администрација САД-а припремила нормативну базу за лагано заустављање својих санкција, а Брисел – за скидање санкција ЕУ, постао је дан почетка дјеловања договора. Ирански Меџилис такође је подржао документ. 15. децембра 2015. године МАГАТЕ је затворио процес расвјетљавања иранске прошлости које је трајало 12 година. Постизање тог резултата било би немогуће без активних дипломатских и политичких напора Русије. Штавише, Иран је рекао да ће обогаћени уран, који је требао бити уништен, доставити у Русију. У свјетлу тих догађања, испровоцирано од стране Саудијске Арабије, заоштравање ситуације око Ирана у јануару 2016. године тешко је оцијенити другачије него као покушај одређених регионалних и ванрегионалних снага да се не допусти потпуно и завршно затварање „иранског досијеа“.

Мјерећи све што се дешавало 2015. године „спољнополитичким аршином“ не може се не обратити пажња и на украјинску кризу. Уз све проблеме у реализацији Минских договора 12. фебруара 2015. године (од 13 тачака у најмању руку извршавају се само 4), овај документ може се сврстати у озбиљна достигнућа године. Заустављен је потпуни свеобухватни рат, а „руско прољеће“ није се могло зауставити, Доњецка и Луганска република настављају да живе и да штите своју истину.

Односи са главним  контрагентом Русије у свјетској арени – САД-у – може се оцијенити као „стабилизација конфронтације“ (Д. Тренин). Прихваћена у фебруару 2015. године, Стратегија националне безбједности САД-а, задаје агресиван и конфронтациони тон у односима са Русијом. У документу се говори „о спремности и одлучности зауставити, а по потреби и уништити могуће противнике“, о настојању, „бити лидер са позиције моћи“. А говори се још и о томе да су САД „мобилисале и стале на чело међународних напора за кажњавање Русије и супростављање њеној агресији“. И то није реторика него упутство за дјеловање. Проблем је у томе што комплекс „америчке изузетности“ задаје висок ниво затегнутости у односима међу нашим земаљама, што са своје стране отежава рјешавање најважнијих међународних проблема. Заједно с тим, чак на фону те напетости, тамо гдје се интереси подударају односи се развијају. Тако се они дјелимично подударају у односу на ирански атомски програм, дјелимично у односу на Сирију, и дјелимично у односу на ИД. Надајмо се да ће четврто правило демократије Ханса Моргентауа (земље морају бити спремне на компромис по свим питањима која нису за њих животно важна) потпуније радити у односима САД – Русија.

Веома је важно да је 2015. година доказала немогућност међународне изолације Русије. Да, економски, финасијски, политички притисак ће се наставити у новој години, али Европљани почињу да схватају да су се пристајући на санкције против Русије, на којима је инсистирао Вашингтон, нашли између „чекића“ америчког „лидерства“ и „наковња“ интереса европског бизниса, коме санкције наносе штету. Без обзира на то што ће санкције у најближој будућности продужити, европски капитал ће тражити путеве развоја односа са Русијом. У исто вријеме, санкције су и одређена шанса препорода руске економије, нужног баланса имеђу сировинских и несировинских сектора. 2014/15-те десио се оштар раст геополитичког статуса Русије. То је догађај од свјетског значаја, али даљње учвршћивање (јачање) позиција Русије, који се повољно одражава на међународну ситуацију у знатној мјери зависиће од стања економске и социјалне позадине Руске државе. Како је писао Ајзак Азимов („Академија. Прва триологија“), „прије него што се сусретнемо са вањском пријетњом… морамо у својој кући завести ред“.

Сјећајући се анегдоте са којом је В. В. Путин започео своју велику прес-конференцију 17. децембра 2015. године може се рећи да је свијет, а заједно с њим у Русија, ушао у црну зону свог развоја. Ипак, у ма каква тешка и страшна времена ми живјели, треба гледати у будућност не само са забринутошћу (бојите се сопственог страха, говорили су мудри), тим више што основа за наду има више. А главну од њих – Русија чува у својој култури, у својим  људима, у њеном утицају на мир непроцјењив је квалитет људскости. Чува упркос свему. И не треба мислити да нечовјечност може надјачати то што руске људе чини људима. Треба само знати разликовати истинско и лажно, битно и небитно, непролазно и тренутно. На томе је увијек стајала Русија. И на томе стоји и сада.

Посрбила са руског: Милана Бабић

Преузето са: Фонд Стратегической Культуры

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: